Dubravka Marković - Pankerka na skijama

Istorija Skijaške legende Dubravka Marković - Pankerka na skijama

Dubravka Marković - Pankerka na skijama

Ćerka poznatih roditelja maštala je o karijeri rok pevačice, trenirala plivanje i gimnastiku, proslavila se kao radio i TV voditeljka. Ipak, posebno je ponosna na ulogu kapitena smučarske reprezentacije srpskih novinara

Šezdesetih i sedamdesetih godina, dok je kao pričljiva mala mudrica odrastala u roditeljskoj kući u starom delu Beograda na Kosančićevom vencu, bila je mezimica nekih od naših najpoznatijih dramaturga, reditelja, glumaca i novinara tog vremena – očevih i majčinih prijatelja Radivoja Lole Đukića, Novaka Novaka, Slobodana Stojanovića… Maštala je o karijeri rok pevačice (čak je imala i svoj bend „Defektno efektni”), da bi neopozivo odustala od ove ideje kad je shvatila da – nema sluha. To joj, međutim, nije smetalo da ostatak života posveti muzici… na drugačiji način.

Osamdesetih se „otkačena” pankerka sa šašavom frizurom proslavila kao muzički voditelj na radiju i televiziji i kao jedan od začetnika „novog talasa” u jugoslovenskom rokenrolu. Oprobala se i kao novinarka. Početkom olujnih devedesetih, kad se profesija televizijskog novinarstva u Srbiji suočavala sa najvećom krizom, njen privatni život (za razliku od poslovnog) uplovio je u mirnije vode: rodila je Kosa. Ovaj radoznali i talentovani dečak, koji poput mame „diše muziku” (mada sa svojih 17 godina već zna da će biti glumac), u prevladavajućem okruženju domaćeg i stranog „turbo-folka” može samo da zamišlja (iz maminih priča) kako je izgledala srpska prestonica u vreme kad je smatrana jednom od evropskih prestonica najbuntovnije muzike u istoriji.

Dubravka Duca Marković je urednica u Radio Beogradu, gde vodi dve emisije („Nekad smo se dobro zezali” i „Večeras zajedno“). I dalje se druži sa starim rokerskim društvom, ponekad gostuje na televiziji, a raznovrsne sportske talente kojima je odmalena obilovala (plivanje, gimnastika, tenis, skijanje…) usmerila je na aktivnosti u međunarodnom klubu novinara skijaša (Ski Club of International Journalists – SCIJ).

2011. godine je, kao kapiten šestočlane srpske ekipe (od ukupno 250 takmičara, novinara iz 36 zemalja), učestvovala na prvenstvu koje je ovo udruženje održalo u Kanadi, na području Nacionalnog parka Banf (126 kilometara od Kalgarija, domaćina Zimske olimpijade 1988.), uvrštenog na Uneskovu listu svetske prirodne baštine. Odatle se, uprkos skromnom plasmanu naše ekipe („Kakve šanse mi imamo protiv kolega novinara koji su nekada bili vrhunski svetski skijaši?” – pita sebe i nas), vratila puna najlepših utisaka. Obećala je da će za „Magazin” napisati posebnu reportažu iz jednog od najprestižnijih međunarodnih skijališta, o širokim stazama, veličanstvenim šumama, hotelu poput starinskog zamka…

– Bio je to doživljaj za pamćenje! Zime 2010 smo se sastali u Maroku, naredne 2012. ćemo u Turskoj… nadam se da će i Kopaonik najzad doći na red, u dugoj istoriji SCIJ (osnovan je 1955. godine) – kaže Duca.

Otkuda tolika ljubav prema snegu i planinama?

– Još sa šest godina sam naterala mamu da me stavi na skije, i otada sam postala „zavisnik”. Kao klinka sam sa komšijskom decom zimi uživala u urnebesnom sankanju od Knez Mihailove ulice do moje kuće, u tadašnjem Beogradu je to bilo sasvim izvodljivo i u redu. Kad sam poodrasla često sam „pozajmljivala“ sanke od dvanaest godina mlađeg brata Laleta (Radomir Marković je sad TV producent) kad sam se sa društvom u sitne sate vraćala sa svirke iz Akademije. Doduše, trenirala sam i druge sportove, osvajala nagrade u gimnastici i plivanju, ali skijanje mi je ostalo najveća strast – priznaje naša sagovornica.

Da li su i važni muškarci u njenom životu delili tu strast? Srđan Gojković Gile („Hipnotisano pile”, „Električni orgazam”), Vlada Divljan (VIS „Idoli“), prvi suprug Mirko Gaspari (otac Kosa), sadašnji muž Goran Gmitrić (TV novinar sa kojim je više od decenije u braku)?

– Nikako! Ali, upravo mi je odgovaralo to što oni nemaju ambiciju da mi „pariraju” u sportu. Jedino sam Vladu uspela da naučim da skija. A moj sin više voli tenis (psa Reksa izostavljam) – dodaje.

Prvi nastup – na stubićima

Kos možda nije nasledio od Dubravke simpatije prema ledenim prostranstvima, ali jeste sklonost ka muzici (svirao je gitaru u školskom bendu „Obarene viršle”) i – publici.

– Moji prvi „javni nastupi“ su bili na moru, na letovanju sa roditeljima u Dalmaciji, kad sam se penjala na stubove za vezivanje brodova i od tatinih i maminih prijatelja, poznatih ličnosti, tražila da me glasno najave: „A sad će recitovati naša Duca!” Posle sam nastupala i na raznim školskim priredbama, jednu je uživo prenosila i televizija sa Kolarca. Nisam imala tremu: mama mi je bila najpoznatija TV spikerka u zemlji. Valjda mi je zato, mnogo godina kasnije, bilo sasvim prirodno da i sama u ulozi voditelja stanem ispred kamera – veli Dubravka.

Nije samo njena lepa, otmena mama Ljiljana Marković, inače diplomirana glumica sa besprekornom dikcijom i glasom kao stvorenim za etar, pripadala krugu poznatih. Aleksandar Marković, Ducin otac, bio je ugledni novinar, član prve redakcije NIN-a, urednik i jedan od osnivača „Radio TV revije” i „Dvestadvojke”, voditelj omiljene radio emisije „Vreme sporta i razonode”, prvi lik na malim ekranima koji je jugoslovenskim gledaocima poželeo „Dobro veče”… i glavni Ducin „snabdevač” najnovijim gramofonskim pločama u izdanju „Jugotona”. Ključno za njen status među vršnjacima!

Kad živite u dedinoj kući u najstrožem centru grada, tako da ste celo detinjstvo proveli između Kalemegdana, Skadarlije i Saborne crkve; kad su vam roditelji čuvene javne ličnosti, a kućni prijatelji osnivači televizije i autori najgledanijih TV emisija; kad vam je školski drug Momčilo Bajagić i još ste, povrh svega, talentovani i đak sa svim peticama… onda vrtoglav put do slave i nije neko čudo.

– Priznajem da sam u mnogo čemu bila privilegovana. Ali moja glavna prednost je bila što sam odrastala u porodici u kojoj su me učili da razmišljam sopstvenom glavom, da ne prihvatam autoritet, da sve preispitujem, da imam pravo na sopstveno mišljenje i sopstveni izbor. To je zauvek odredilo moju pobunjeničku ličnost.

U komunizmu sam vaspitavana na vrednostima građanskog društva. Kao dete sam imala kućnu pomoćnicu koju smo smatrali za člana porodice (na njoj je bio zasnovan lik Tine u seriji „Pozorište u kući”), a čim sam postala punoletna bilo je prirodno da zarađujem za svoj džeparac. Tako sam „otkupljivala” svoju slobodu.

Od mene se očekivalo da postanem advokat, kao deda u čijoj smo kući živeli. Uredno sam i uspešno polagala ispit za ispitom na Pravnom fakultetu, a onda posle tri godine pobegla. Zanimalo me da studiram novinarstvo, ali se moj otac sa tim nije složio. Na Fakultetu dramskih umetnosti sam upisala organizaciju, pa sam i to batalila. Prave stvari su se dešavale na drugom mestu, a sve su bile povezane sa muzikom: mislila sam da je sjajna stvar da na radiju napravim emisiju o beogradskom panku – pripoveda Duca.

Tako je sa 20 godina, odlučna, buntovna, ali puna energije i entuzijazma, sa kosom dopola obojenom u ružičasto, dospela na Studio B, kod Slobe Konjovića. Posredstvom Duška Radovića, i uprkos negodovanju porodice.

– Vodila sam emisiju „Rok intervju“, onda su me uključili u redovne smene i postala sam pankerka-novinarka. Kasnije sam radila i u „202”. Sarađivala sam i sa drugim redakcijama, recimo, objavljivala sam i na rok stranicama „Politike“. Sećam se mog prvog intervjua sa Srđanom Šaperom. Posle dve godine na Studiju B pozvali su me sa Televizije Beograd da vodim „Hit meseca”, muzičku emisiju koja bi ličila na popularni britanski „Top of the pops“. Prvi gosti su mi, naravno, bili ortaci iz bendova „Električni orgazam”, „Šarlo akrobata” i „Idoli”. Ko bi bolje predstavio „novi talas” gledaocima od mene, koja sam ga živela? – primećuje Duca.

Oproštaj od televizije

„Hit meseca“ je veoma brzo postao kultna emisija, a njegova voditeljka stekla popularnost koja bi joj sigurno izmakla da se držala pevačke karijere. Tek je mnogo godina kasnije, kaže, shvatila koliko je sve to što je tada radila uticalo na ljude. Evropsku afirmaciju je dočekala vodeći za JRT serijal „Igre bez granica”.

Jedno vreme je radila na RTS-u. Bila je među osnivačima Trećeg kanala. Sa nacionalne televizije je otišla devedesetih godina kad je, kako kaže, ukinut standard profesionalnog televizijskog novinarstva na RTS (a to se, smatra, do danas nije promenilo). „Okidač” je bio veliki opozicioni koncert aprila 1992. na Trgu republike u Beogradu, „Ne računajte na nas“”

– Na koncertu je bilo oko 50.000 ljudi koje smo okupili protiv rata, među njima i mnoge poznate ličnosti iz cele Jugoslavije, a u Dnevniku RTS je predstavljen kao zabava za 5.000 ljudi. Uletela sam kod Milorada Komrakova, tadašnjeg urednika informativnog programa RTS, i pitala ga na šta to liči. On je samo ćutao. Posledica organizacije ovog koncerta je bio, zapravo, završetak moje karijere. Tada sam shvatila da je sve to što radim nemoguća misija, da rokenrol više nikoga ne interesuje – kaže Duca, koja je, ipak, i u pedesetoj ostala rokerka u duši, verna muzici buntovnika i svojoj dečačkoj frizuri.

Njen glavni projekat za budućnost je da uživa u životu koliko može. Da radi ono što joj prija i onoliko da joj ne bude teško. Da nađe dobru stranu svega. Poručuje: „Moj moto je da dok traješ, traješ do kraja”.

.....

Rok koncert u sobi

Jedno od najlepših sećanja je proslava mog osamnaestog rođendana: u mojoj kući je, pred pedeset ljudi, prvi put je nastupila grupa „Hipnotisano pile” u kojoj je bubnjeve svirao Gile. Hit pesma je bila „Magdalena”.

Hladna televizija

O televiziji sam rano saznala da je hladan medij: ljubila sam televizor jer je mamin lik bio na njemu, ali ona mi nije uzvraćala poljubac!

Dvostruka ličnost

Odrasla sam kao dvostruka ličnost, između građanskog vaspitanja i komunističkog okruženja. Bila sam dete „iz fine kuće” a sa sobom uvek vukla neke pankere. A kad me pitaju koja mi je politička orijentacija, kažem: „Ja sam roker”.

Smrt rokenrola

Nema više TV emisija koje prate rokenrol, radio programi ga ne podržavaju, ljudi ne znaju da to postoji. To je kulturni zločin koji je učinjen na prostorima bivše Jugoslavije. Ubijeni su kreativnost, inventivnost, želja da se izrazi drugačije mišljenje.

Lažne TV zvezde

Kao malu roditelji su me učili da uvek pravilno govorim i jasno izgovaram reči. Trudila sam se da to prenesem i na svoje slušaoce i gledaoce, uostalom, kultura govora je bila preduslov za nastup pred mikrofonima ili kamerama. Danas su akcentovanje i dikcija spikera i voditelja, naročito na televiziji, katastrofalni. Imamo TV zvezde kojima niko ne može da kaže da greše, ne slušaju lektore. A i zašto bi, kad dobijaju pare zbog dobrih silikona, a ne zbog dobrog jezika i svog profesionalizma. Mislim da je stvar u tome što današnjoj televiziji nedostaju vrhunski, strogi reditelji, kakav je nekada bio Jovan Ristić.