Prvi put ove godine smo nakon dosta razmišljanja krenuli na skijanje u Bugarsku, u njihov najveći skijaški centar Bansko. Iako smo prvobitno hteli da idemo u Borovec, pa na Kopaonik ili na Jahorinu, na kraju smo srećom, ipak otišli u Bansko. Kažem srećom, jer u periodu od 8 do 17 januara kada smo mi bili u Bugarskoj, nije bilo snega na drugim lokacijama. Nigde snega, osim u Banskom gde su topovi za veštački sneg neumorno radili i omogućili skijanje. Zato je tamo bilo i nepredvidjene gužve, barem za nas koji smo očekivali puno slobodnog prostora.

Pogled sa vrha na Jugozapad

Put do Beograda do Banskog traje od 6 do 10 sati, zavisno da li idete svojim autom ili autobusom i od toga koliko vas zadrže na granici. Nekada to bude kratko, par desetina minuta a nekada par sati. Autobusi se duže zadržavaju na granici, od sat vremena do par sati, zavisno od broja prispelih autobusa. Veliko iznenadjenje za nas je bio prolazak kroz Bugarsku. Prljavština i smeće duž celog puta kao i ofucane i stare kuće. Osim nešto novih kuća i zgrada koje smo videli u Sofiji, sve ostalo uz put su bile oronule kuće, pune otpadaka i smeća oko i po dvorištima. Daleko lošije od i najtužnije Srbije, mada ne i Bansko, koje je sasvim drugačije od toga što smo uz put gledali.

Bansko grad u daljini sa staze

Bansko je inače svojevremeno bilo selo na velikoj visoravni u Zapadnom delu Bugarske, okruženo preko 2000 metara visokim planinama. Nalazi se na 990 metara nadmorske visine, nešto slično kao Zlatibor, mada tu sve druge sličnosti prestaju. Po lokalnoj legendi to mesto je bilo centar bugarske mafije, koja je želeći da legalizuje novac od svojih poslova, unajmilo engleske i irske developere da od Banskog naprave veliki skijaški centar. Zvanično, englezi su napravili Bansko kao ski resort, dok nezvanično iza toga stoji bugarski sivi novac.

Pogled iz hotela na skijališta

Kako god, napravljen je veliki centar, i malo selo je pretvoreno u sredjen gradić sa preko par stotina hotela, motela, aparthotela, i svih drugih smeštaja, sa preko 200 mehana – kafana, kasinom, noćnim klubovima, par kuglana, prodavnicama, klizalištem i još svim i svačim. Ono što je pozitivno u svemu tome, da je od 2003 godine kada je gondola počela da radi, većinom sve novo i sredjeno. Bansko nema neki poseban turistički duh, sve je nekako industrijski postavljeno, iako se Bugari trude da ipak sve ima nešto njihovo autentično, počev od arhitekture koja je ujednačena, preko suvenira pa sve do kuhinje, koja je po nekim začinima za roštilj specifična i ne mnogo draga nama Srbima.

Centar mesta

U samom mestu postoje dva centra, jedan je stvarni centar mesta gde su Opština, Dom kulture, spomenik, fontana i korzo i 500 metara više glavnom ulicom drugi i značajniji centar za turiste, velika žičara - Gondola, duga nekih 5km, od koje sve aktivnosti skijaša počinju. Pored Gondole je hotel Kempinski, gde je noć po osobi stajao 100 eura, gde ste imali tople otvorene i zatvorene bazene, wellness, tenis i sve ostalo što takav hotel ima. Pride ste imali i VIP ski pas koji vam je omogućavao da ne čekate red na gondoli koji nekada zna biti veliki, već samo prodjete VIP trasom i ukrcavate se. Jednom prilikom smo to iskoristili na blef i uspelo nam je da prodjemo, redar je mislio da smo gosti Kempinskog, valjda zato što je moja supruga na sebi imala primetnu fancy ski jaknu Colmar pa je pomislio da mora biti da je gošća hotela. Ja sa svojom Iguana jaknom bordera i alpiniste sigurno ne ostavljam takav utisak.

Hotel Strazhite

Naš hotel, Strazhite, nalazio se samo 150 metara od gondole, takodje u glavnoj ulici, imao je 4 zvezdice, bazen, saune, teretanu, odličan švedski sto, vrlo jako grejanje, fenomenalnu kuglanu i bilijar, bio je čist i skoro renoviran. Doručak je počinjao od 7,30h što je bilo vrlo komforno za skijaše i trajao do 10h. Večera je počinjala od 18h i trajala do 21h. U restoranu nikada nije bilo gužve i hrane je na "švedskom stolu" uvek bilo dovoljno. U sklopu hotela je bila i najbolja radnja ski opreme Max Sport u celom mestu gde ste imali najkvalitetniji izbor rekvizita, kao i sjajna kuglana i bilijar sala. Hotel je koštao u periodu kada smo mi bili 60-75 eura po osobi dnevno. Zahvaljujući Petru Avramoskom - Peci, teniskom treneru naših klinceza, koji je i organizovao odlazak tamo, cena za nas je bila neuporedivo niža. Recimo duplo niža. Hvala Peco!

Skijašnica pored gondole

Skijašnica u hotelu je bila velika, sredjena i topla, koja je izlazila direktno na glavnu ulicu, mada smo mi zapravo koristili ogromnu skijašnicu pored gondole gde smo iznajmili opremu, kako ne bi nosili opremu iz hotela. Imali smo mini bus na svakih pola sata iz hotela, ali smo mi radije išli tih 150 metara peške, da se malo zagrejemo pre skijanja i da malo gledamo izloge. Ne verujte onima koji vam kažu da ima minibusa na svakih 5 minuta, jer to nije tačno. Iz hotela ide na svakih pola sata, a oni drugi minibusevi koji idu na po 5 minuta neće da vam stanu jer su iz drugih hotela i uglavnom puni.

Glavna ulica mesta

Ulica u kojoj smo mi bili smešteni je zapravo glavna trgovačka ulica i zove se Pirin ulica, po istoimenoj planini na kojoj su skijališta. U prodavnicama ima svašta, mada je bilo primetno da je sezona prošla jer mnogih brojeva garderobe nije bilo u ponudi. Bilo je dosta rasprodaja i popusta, što je za malo čudjenje jer je početak januara. U prvo vreme sam pomislio da je kod njih mnogo bolji izbor opreme nego na Kopaoniku, uostalom ima 10-ak puta više prodavnica, a onda sam mislio da je ipak na Kop-u kvalitetniji izbor robe, da su kod Bugara mahom kineski modeli. Medjutim, istina je otprilike ovakva; imaju mnoštvo brandova, i vrlo kvalitetnih odela poznatih brand name proizvodjača kao što su Burton, Brugi, HH, Head, Besson, ali i dobrih jakni proizvodjača iz Poljske, Južne koreje, Tajvana, Bugarske koje su za nas potpuni no name.

Gondola i staza od 7km

S druge strane, ima na par mesta baš vrhunskih jakni, kao što su Bogner, koji tamo ima i salon u kome sam očajnički pokušavao da nadjem broj za sebe iz kolekcije Ice+Fire ali bezuspešno, jer su im ostali samo top modeli od 1500 eura, Rossignol koji ima čak dva salona gde sam pazario ski flis i hteo da kupim jaknu, top model za Zimsku Olimpijadu 2010 na popustu ali ni tamo nisu imali moj broj, finski Halti čije su jakne bile potpuno iznenadjenje za mene, pa japanski Phenix i Mountain Equipment čiji sam ski duks Anapurna Platinum i pazario, nemački Volkl, austrijski Fischer, italijanski Colmar, ali i puno kopija North Face-a, Ice Peak-a, Peak Perfomance-a, Killy, ili starih i mnogo starih modela raznih brand name proizvodjača sa nižim cenama, od 50 do 100 eura za jaknu. Ipak, za razliku od Kopaonika izbor kapa, šalova, naočara i rukavica je izuzetan i stvarno svakakve gluposti možete kupiti za karneval na snegu.

Tabla sa stazama

Gondola i žičere počinju da rade od 8.30h ujutru, pa sve do 16.30h. Bugarsko vreme je pomereno sat unapred u odnosu na srpsko, pa smo mi ustajali po bugarskom u 6,30, odnosno po srpskom u 5,30h kako bi se spremili, doručkovali i bili tačno na početku rada gondola u punoj ratnoj opremi, ne bi li izbegli gužvu. Nekada red ispred gondole zna da bude zastrašujući, kolona od 3-4 čoveka duga po 50m, mada sve ide relativno brzo. Velika gužva je bila oko nove godine, a već od 12 januara je počela da se smanjuje, jer je tada i u Bugarskoj završen školski raspust.

Put ka ALberto Tomba stazi

Putovanje gondolom traje oko pola sata, dugo je oko 6 km, sa jednom medjustanicom, na nekih pola puta. Sa 990 metara se gondolom penjemo na 1600 metara, mada gondola ide malo gore dole, nije sve vreme samo uspon, pošto se ona probija preko brda. Na kraju gondole je veliki plato, sa koga počinju žičare koje vode do staza. Može se sići i na medjustanici gde imate dve crvene staze, ako vas to zadovoljava.  U gondoli u kojoj staje 8 osoba obično smo za cimere imali Ruse, Bugare i Engleze. Najviše skijaša ima upravo iz Rusije, domaćih Bugara, Grka (Bansko je 200km udaljeno od Soluna), Srba, Engleza i Makedonaca. Italijana nema, iako je najpoznatija staza u Banskom promovisana od strane legendarnog italijanskog skijaša Alberta Tombe i tako se i zove po njemu. Nekada su i mene početkom devedesetih kolege zvali Tomba zbog mog agresivnog stila skijanja, koji nije imao mnogo veze sa tehnikom i veštinom skijanja čuvenog italijana, već više sa izgledom i razbacanim nastupom na stazi. Pored Italijana u Banskom nema ni Nemaca, ni Austrijanaca, ni Francuza, ni Skandinavaca. Uostalom, oni sve ovo pa i više imaju odavno kod svoje kuće.

Topovi za sneg u akciji i po suncu

Bansko ukupno im oko 22 aktivne staze, duge ukupno 63 km, koje počinju sa 2600 metara ili par stotina metara niže pozicije i osim 3 staze koje su van centralnog dela, sve se završavaju na platou do koga vozi gondola i koji je na 1600 metara nadmorske visine. Kopaonik na primer ima 20-ak staza i 20-ak kilometara staza. Većinom su to plave i crvene staze, sa par crnih staza. Plave staze su mahom spojene u vrlo dugačke rute od po par kilometara. Pored Alberto Tomba staze, koja je po nama teža crvena staza a ne crna, najpoznatija staza u Banskom je duga staza koja ide od kraja gondole do početka gondole, i koja iznosi nekih 6,7 kilometara. Staza je blaga, 25 metara široka i idealna je za obuku. Koristili smo je uvek na kraju dana da se njom sjurimo niz padinu do hotela. Rekord mi je bio 14 minuta, kada na stazi nije bilo mnogo gužve, pa sam mogao da vozim veleslalom i spust nesmetano. Inače, na njoj ima dosta dece, pa nemate baš priliku da se zaletite. Posebna mogućnost koju malo ko koristi je da od vrha Pirina skijate neprekidno do Banskog, što je moguće jer su staze spojene. To vam je ruta od jedno 12-13km neprekidnog skijanja, ali to povlači da morate da se ponovo penjete na gondolu, čekate u redu i vozite se ponovo pola sata, pa onda ponovo dve sedešnioce, što nikome nije padalo na pamet.

Tomba staza pogled sa Platoa

Steze se redovno održavaju i stalno posipaju veštačkim snegom, čim to temperatura dozvoljava, odnosno čim je ispod nule, bilo da je sunce ili ne, bilo da ima snega ili ne, topovi se često uključuju. Nekada se i sami nadjete pod udarom topova kada krenete da vozite po stazi na kojoj snežni topovi prosto veju. Zanimljiv je doživljaj i mnogo je intezivnija vejavica od prave. Retko gde ćete videti tabače staza, oni su prosto neprimetni, verovatno rade noću, jer ih preko dana ne vidite, ali vidite da je staza sredjena. Takodje, odlična je stvar što motornih sanki jednostavno nema, samo smo jednom na zimovanju videli iste, i to u nekoj medicinskoj intervenciji. Malo čudi što nemaju vidljivu Gorsku službu spasavanja, jer su spasioci neprimetni, nisu uniformisani i uočljivi. Ne insistira se prterano na žičarama da deca idu u pratnji roditelja, da imaju kacige. Imali smo priliku da vidimo jednog psa, zlatnog ritrivera kako se ukrcava u četvorosed i putuje istim, na oduševljenje skijaša. Mislimo da je pas neka lokalna maskota, jer je sam išao gore i spuštao se dole. Efikasna im je kontrola ski pasa. Jednog našeg poznanika su skinuli sa žičare jer je pokušao da se švercuje sa dečijim ski pasom koji je jeftiniji. Srpska posla, zar ne?

Dolazak na sam vrha 2600m

Imamo jednu veliku zamerku što se tiče obeležavanja staza na Banskom. Nisu obeležene. Nema kao na Kopaoniku onih znakova duž staze koji vas obaveštavaju na kojoj se stazi nalazite, posebno kada padne magla ili jako veje. Toga u Banskom nema nigde, samo par tabli koje vam kažu u kom pravcu vam je neka staza, pa se vi snalazite. Isto tako, ni prijemna mesta žičara im nisu obeležena da vam kažu na koje staze sedešnice vode, nego morate da se snalazite po mapi. To je problem za skijaše početnike, jer ima staza plavih i crvenih koje su spojene, pa na raskrsnici umesto da odete desno na blažu stazu odete levo na strminu, što se meni desilo. No, pošto solidno skijam, nisam morao da se borim za život, ali su neki drugi došli u tako neprijatnu situaciju.

Tog dana, 9 januara kada smo stigli u Bansko temperatura je bila 13 stepeni iznad nule i vrlo sunčano. Snega nigde nije bilo. Sudeći po izgledu iz mesta nije bilo svrhe ići na skijanje, iako su nas vodiči ubedjivali da na stazama snega ima. Na lokalnom kablovskom TV-u u hotelu smo videli da ima snega na stazama iako je i na njima temeperatura bila iznad nule od 3-7 stepeni, zavisno od nadmorske visine na kojoj su, 2600 ili 1600 metara. Krenuli smo gondolom gore, prvo do centralnog platoa na 1600 mnv a onda drugim žičarama ka vrhu, na svih 2600 mnv. Idući gondolom, bili smo sve depresivniji, jer je svuda oko nas bilo bez snega. Šume kroz koje smo prolazili gondolom su bile bez bilo čega belog što bi podsećalo na sneg. Jedino su beli vrhovi visokih planina obećavali nekakav jadan sneg.

Duga na stazi

Kada smo nakon pola sata vožnje stigli na na kraj gondole, na veliki plato od koga kreću žičare, zatekli smo da je sve pod snegom, doduše veštačkim, ali ipak snegom, i to bez kamenja, i bez blata. Sišli smo na plato, gde je bila gužva od skijaša i instruktora. Razgledali smo mapu kojim putem da krenemo, odnosno u koji četvorosed da uskočimo, pošto nas pokretna traka za malu stazu za učenje snowboard-a nije interesovala, kao ni tanjiri na početničkim stazama. Odlučili smo da idemo levom sedešnicom, da isprobamo Shaligirnik plavu stazu za zagrevanje. Uskočili smo u žičare i krenuli.

Nakon silaska sa žičare počeli smo da skijamo i ušli odmah u pakao. Već prvi zaokreti su nas upozorili da je svuda ledena kora na stazi. I puno kupsera. A ja sam bio nepripremljen.  Naime, ovo mi je bio prvi put da skijam na veštačkom snegu i uz to sa karver skijama, što je dobitna kombinacija za udes na stazi. Trebalo mi je 3 dana da dodjem do pune kontrole nad skijama i nad sobom, stim da sam treći dan ostao u hotelu da odmaram u bazenu jer sam bio preumoran od napora sa staze. Staze su bile vrlo zahtevne tih prvih dana. Uz to, desio mi se peh da su me pancerice koje sam iznajmio žuljale, pa sam video prvi dan sve zvezde. Sutradan sam tražio drugi model pancerica. Izašli su mi u susret, ali čim sam video dizajn cipela, odmah mi je bilo nešto sumnjivo. Bile su nekako sportski šarene. Malo su mi bolje pristajale, pa sam odlučio da pokušama sa njima. Na žalost, moje sumnje su se obistinile, dobio sam trkačke pancerice, što je zadnje što mi je trebalo.

Drugi dan skijanja ne da sam video zvezde, nego i crne rupe u galaksiji. Noge su mi toliko bile otekle od tvrdoće cipela, da nisam mogao da ih skinem. Problem sa sportskim, trkačkim pancericama je da su one jako tvrde i ne nose se duže od same trke. Nositi ih celi dan je mučenje, nalik kineskim tehnikama torture. Zato sam treći dan ostao u hotelu da vidam svoje junačke rane. I da malo pazarim po gradu. Valja se, što bi rekli naši ljudi.

Dve staze sa vrha

Teškoća samih staza prvih dana je bila u sledećem. S obzirom da je su one od starta nabijane i dobro pripremljene, dolaskom toplog vremena i topljenjem snega, staza se izmokrila, voda je ostala na njima, a tokom noći se smrzavala na nižim temperaturama, pa se stvorila velika ledena kora na njima. S druge strane Bugari su koristili svaku priliku da bacaju veštački sneg na staze, koji ima neku konzistenciju kao šećer i koji se ne sabija lako jer je sav u suvim kristalima, nego kao šećer pršti po stazi i ledu. Kada tome dodate bordere koji su taj sneg široko razbacivali po stazi, posledica toga je bilo da ste na stazi imali led po kome ste se skijali i gomilu sipljivih kupsera, tako da su staze po kojima ste skijali bili ratni poligoni izrovani mnogobrojnim borderima i skijašima. Uz to, pošto sam tek učio skijanje sa karver skijama, i nisam lako kontrolisao brzinu, jer sam od ranije imao usvojenu tehniku skijanja na bridovima, a kad tako skijate na ledu, stalno ubrzavate pri zaokretima, pa sam imao grdnih problema da ostanem na nogama, boreći se se kupserima i ledom za goli život.

Pogled na staze

Dva puta sam zbog proklizavanja na ledu pao na stazi, jednom na ruku i kuk i ukapirao kako led zna da boli. I posle dve nedelje me ruka boli od tog pada. Drugi put sam na jednoj strmini dok sam vežbao kontrolu spore vožnje proklizao na čistom ledu i lupio glavom o led, jer su mi skije otišle u vis a ja sam pao na ledja i potiljak. Od tog pada sam shvatio kako kaciga glavu čuva i stekao zvanično uverenje da sam udaren u glavu, što se skijanja tiče. Četvrtog dana je pao sneg, dobar sneg i sve se promenilo. Staze su postale savršene. Kada su se prirodan i veštački sneg izmešali, pa ratrakom dobro nabili, prekrivši led, dobili smo sjajne i idealne skijaške staze. Petog dana nas je i sunce ogrejalo, dajući nam fantastične uslove za skijanje i slikanje krajolika. Sve vreme je temperatura bila od -3 do +3 i to bez nekog jakog vetra, tako da su uslovi za skijanje postali bajkoviti. Tih dana sam i svoje skijaško umeće prilagodio novoj vrsti skija i zabava je mogla da počne, tada je vrednost Banskog došla do izražaja.

Ekspres restoran ma vrhu

Duge i odlično pripremljene staze su počele da vam bude sva čula. Skijanje kako treba i da bude je počelo. Niste mogli prestati. Doduše, uvek je bilo mogućnosti napraviti pauzu u nekom od ekspres restorana za ručak, ili u kafićima kojih ima na nekoliko mesta. Na primer, na platou na 1600 metara nadmorske visine imate jedan veliki restoran i nekoliko velikih kafića, pa na samom vrhu imate veliki ekspres restoran, a nešto niže i čitav kompleks kafea i fast food restorana. To jest, na 3 glavne lokacije imate velike prehrambene i grejne mogućnosti, i toalet naravno. Cene su pristojne, niže nego na Kopaoniku, mada ne tako popularne kao u samom gradu, gde su cene sjajno skromne. Na primer, pio sma u centru Banskog u kafeu Milford čaj sa sve limunom i medom, i espreso, za 1,5 eura. Pola eura za čaj i euro za espreso.

Četvorosed

Ono što nam je u prvi mah smetalo na stazama su bile gužve na žičarama. Medjutim, to je optička varka, jer su kapciteti veliki, uglavnom su to sedešnice četvorosedi i iako vam se čini da je red od 20 metara veliki, vi za 5 minuta sedite na žičari. Malo je drugačije bilo sa gužvom na samim stazama. Ona je bila realna i očigledna, i posebno traumatična zbog bordera entuzijasta koji su samo padali po stazi i u svojim padovima potkačili još i ponekog. Moju suprugu na primer, i to dva puta. Da se ja pitam zabranio bih borderima da skijaju zajedno sa skijašima, jer stvarno ometaju skijanje. Neka se lome sami sa svojim istomišljenicima. Bilo je i puno instruktora sa svojim grupama učenika koji su masovno svi bili na istim stazama, onim koje su najzanimljivije i najduže, pa se nikako nisam mogao oteti utisku da je na Kopaoniku to nekako bolje regulisano, jer tamo ako ne idete na Karaman greben ili Pančićev vrh kao najpopularnije staze, već odete na druge periferne staze, nema problema sa gužvom na stazi.

Skijanje na stazi gužva

Gužve na stazama nije bilo samo na onim težim, crvenim i crnim, gde ste mogli da budete slobodniji, medjutim na glavnim i najdužim stazama je bilo poprilična gužva. Kada se popnete na vrh skijališta Todorovku, i krenete tom stazom, putujete zavisno od veštine od 10 do 50 minuta. Ovo 10 minuta se odnosi na spust, bez odmora, što će reći da se prosečan skijaš spušta nekih pola sata, uz nekoliko pauza, tim pre što morate i da manevrišete da vas neko ne pokupi, ili da vi nekoga ne pokupite na stazi. Priznajem, dva puta sam se pri zaokretima sudario lice u lice sa skijašima, mada nismo pali, nego smo jedno drugom uleteli u zagrljaj. Žao mi je što nijednom nije bila neka Ruskinja u pitanju pri tim sudarima. Bugarkinje nisam prizivao jer je zgodnih bilo samo na televiziji, i to kao silikonske pevačice, o kojima sam uostalom već pisao ranije. Sada sam na TV-u video nove pevačke snage, i priznajem ne izgleda to loše, klonirano, napredno i isto kao i ranije.

Shiligarnik plato

Sami Bugari su inače malo tvrdih izraza lica, makar naše osoblje u hotelu. Niko se nije smešio. Retko se ko smešio i u prodavnicama. Na TV-u su se sve pevačice smešile. Razumljivo. S druge strane instruktor skijanja Ivan koji je vodio moju klinceze i suprugu kroz staze i bogaze skijanja je bio veoma predusretljiv i ljubazan. I vredan. I generalno, po ponašanju osoblja na žičarama stekli smo utisak da su daleko discipinovaniji i revnosniji nego naši ljudi na Kopaoniku. I dobro spremaju espreso, što je jako bitno. Doduše, vrlo sliče Grcima, kojih ima dosta u Banskom po radnjama, pa smo ih često mešali. Gostoljubivi su po mehanama i restoranima, pružaju dobru uslugu. Fizički izgled nas nije impresionirao, ali valjda i nismo išli tamo zbog toga nego zbog skijanja. Mada, svi su nas plašili pričama o prepadima i pljačkama od strane uličnih mafijaša, posebno kada vozite auto sami, pa vam probuše gumu na semaforu, a onda vas spopadnu kada izadjete iz auta, ali kako smo išli autobusom, toga nije bilo.

Prilazak platou plavom stazom

Za kraj, trebao bih nešto da zaključim i dam preporuke. Uporediću Bansko sa Kopaonikom, jer najveći broj naših ljudi prvo upozna Kopaonik. Krenimo redom. Bansko je mnogo veće od Kopaonika, u svakom pogledu. Imaju isti broj staza, Kopaonik ima i nešto više žičara, ali su zato staze u Banskom skoro tri puta duže, pa su skijanja duža. Staze na Kopaoniku su nešto šire i strmije. U tom smislu je Bansko idealno mesto da naučite da skijate i da steknete samopouzdanje. Ali, ako hoćete da budete vidjeni, to vam se u Banskom neće desiti jer ima 5-6 puta više ljudi nego na Kop-u i nema mnogo poziranja. Nemate gde da pozirate, jer je sve ubrzano i kao na traci. I Bansko nema jednu lepu mogućnost tako izraženu kao kod Kopaonika, a to je skijanje po šumi. Na Kopaoniku vam je to glavna zabava, ako znate da skijate i ne upadnete u rupu u šumi kao autor pre dve godine, kada iz iste zamalo nije mogao da izadje. U Banskom su šume nekako guste, obronci strmi i nije pogodno za skijanje, osimekstremno avanturističko skijanje na visokim vrhovima. Gledao sam neke entuzijaste koji su pokušavali neko nazovi skijanje, odnosno lomljenje po trasama žičara, ali to su više pokušaji da uništite opremu i sebe na kamenju i panjevima, nego da se zabavljate skijanjem kroz šumu.

Pogled na Plato

Mnogo više se hoda u Banskom, jer je veliko mesto. Sa te strane Bansko je i napornije od Kopaonika, jer zahteva od vas napor da dodjete do gondole, da se penjete žičarama a ne samo da iz Granda ili Nebeskih stolica skliznete lenjo do prve žičare na par desetina metara od vas, da malo skijate pa sa staze skrenete do kafea na stazi. I staze su duže, pa se duže skija u kontinuitetu, što takodje umara, mada možete da napravite pauzu u kafeu. U Banskom su kafei  na stazi grupisani kao vašarište, pa tamo vlada gužva u kojoj vas niko neće primetiti, jer ima puno ljudi. Ali i puno ponude pića i hrane, tako da vam ništa neće nedostajati. Uz sve to, očekuje vas napor da se sa skijanja vratite do hotela, bilo gondolom bilo skijanjem do grada, pa onda skijašnica ili jurenje mini busa da vas preveze do hotela. To umara, posebno ako imate malu decu ili niste u kondiciji, kao neki. Htedoh reći kao neke modelsice iz Srbije.

Pogled sa vrha ka istoku

U Banskom ćete doživeti ambijent visokih planina, alpski doživljaj visokih vrhova pod snegom, stim da nekima to liči na Šar planinu i Brezovicu, ali Kopaonik je ipak meni lepša planina, i pitomija na prvi pogled, mada Kopaonik izgleda ima mušičaviju i oštriju klimu od Banskog. Kopaonik je i komforniji, jer je manji, ušuškaniji, ali ima manju ponudu za potrošnju i zabavu. Sa te strane nije za porediti Bansko gde imate sve i svašta što možete zamisliti, dok na našoj planini to što ima, ima, što nema i ne očekujte da će ga ikada imati, na primer kozmetičar, frizer, klinika, mesara, kuglana, wellness, centar masaže, noćni klub, bioskop ...

Priroda na stazi

Bansko je jeftinije od Kopaonika, ozbiljno jeftinije, kako smeštaj koji nudi tako i vanpansionska potrošnja. Rekao bih slobdno procenjujući da je Kopaonik u proseku 25-40% skuplji od Banskog u svakom aspektu, počev od najma apartmana istog kvaliteta, do cene hrane, pića, zabave. Pogotovu što u Banskom imate vezane ponude »sve uključeno« gde vrlo povoljno dodjete do ski pasa, škole skijanja, smeštaja i opreme, za cenu samo smeštaja na našoj dragoj planini. Sve u svemu, bilo nam je aktivno i naporno u Banskom, skijali smo punom snagom, i možda se jednog dana i vratimo tamo. Otvaranjem granica došli smo u priliku da malo zapadnije švrljamo, pa pošto su glavna mesta za poziranje St. Moritz i Cortina d'Ampezzo, ili Kaprun, mislim da će sledećih godina naši izveštaji sa skijanja dolaziti iz tih krajeva sveta.

. . .

Izvor: www.bastabalkana.com
Autor: Zlatko Šćepanović