Srbija nije zemlja u kojoj ima skijališta. Nema ni visokih planina na kojima bi bilo moguće graditi i razvijati skijališta. Tim pre što nestabilne vremenske prilike i zadnje godine u kojima nije bilo snega još više smanjuju srpski potencijal za skijanje. Zato je bilo kakvo skijalište u Srbiji svojevrsna senzacija. Stoga nismo oklevali kada smo dobili poziv od prijatelja Miše Pavlovića da odemo na ski vikend na Staru planinu, na Babin zub. Tim pre što o tom delu Istočne Srbije nismo znali ništa, a osim Felix Romuliane, Grze, Zaječara i planine Rtanj, nismo išli dalje, ni više. Zanimalo nas je da vidimo taj medijski propraćen projekat skijališta na Staroj planini, projekat koji može po mišljenju Evropljana da prodje samo u Srbiji i nigde više. Zašto to misle? Stoga što se savremena skijališta ne grade više ispod 2000 do 25000 metara nadmorske visine, kako bi njihova sezona što duže trajala, ne bi li bila rentabilna. To što Babin zub stigne samo do 1600 metara nije predstavljalo prepreku u razmišljanju za naše političare zaljubljenike u lokalno skijanje. Nadam se da će biti u pravu i da to neće biti samo jedan u nizu ekonomskih promašaja naše promišljene i mudre države. I da taj projekat neće uništiti nacionalni rezervat prirode.

Da ne bude zabune, često se pominju četiri imena koja skoro da znače isto Stara planina – Babin zub – Midžor – Crni vrh, pa da razjasnimo o čemu se radi. Stara planina je planinski venac na istoku Srbije, na granici sa Bugarskom. Najviši vrh sa srpske strane je Midžor, jedna lepa i pitoma, zaobljena planina bez drveća, pored kog je susedni vrh Babin zub gde smo mi bili, a nešto niže od Babinog zuba i Midžora je selo Crni vrh, koje je inače poznato po vremenskoj prognozi u kojoj se stalno spominje. Inače samo selo Crni vrh je skup od 15-ak oronulih starih kućica i samo zahvaljujući meteorološkoj stanici ima neki smisao, inače je lokacija izgubljena u nedodjiji.

Babin zub je zadnja destinacija, jer od Babinog zuba nema više regularnog puta, osim ako niste avanturista, da sa nekim ozbiljnim terenskim vozilom nastavite dalje nečim što se naziva put, a predstavlja malo uredjeniji kamenjar. Od Beograda do Babinog zuba imate 330 km ako idete uzbudljivom i rizičnom prečicom, ili 360 km ako idete pouzdanijim i obeleženim putem.

Petar Avramovski – Peca i ja smo krenuli u petak u 4h ujutru. U Beogradu je temperatura bila +2. Ide se autoputem ka Nišu, gde je temperatura oko -3. Prolazi se Niš i nakon nekog vremena se isključuje sa puta i kreće preme Svrljigu. Tu temperatura naglo pada na -10 C. Peca nosi Iphone koji ima u sebi gps i pratimo njegove instrukcije. Iphone i američki sateliti nas upućuju na put Svrljig – Kalna – Crni vrh, što se ispostavlja kao kraća ruta, ali manje bezbedna i skoro potpuno neobeležena. Put je potpuno pod snegom i na njemu je -14 C. Put je uzak, i srećom po nas nema na putu nikoga, i ujedno ceo put do Babinog zuba je blag što se tiče nagiba i nema oštrih krivina.

Prolazimo kroz lepe i zaboravljene predele. Sve deluje mirno, uspavano i idilično pod snegom. Jedino nam pogled na termometar u autu govori da je napolju ciča zima, što smo i osetili kada smo pokušali da slikamo kroz otvoren prozor. Prolazimo kroz mala sela i pored kuća koja su tu decenijama i koja samo što se nisu srušila pod teretom godina. Komentarišemo kako ovakvim putem ne može autobus da prodje i kako bi strani turisti bili u šoku da gledaju ovaj kontrast izmedju lepe prirode i teške sirotinje. Prvi put smo u ovom kraju, pa nas to iznenadjuje. Na nekih 30-40 km od Babinog zuba nestaje signale mobilnog telefona i ne pojavljuje se sve do samog kraja puta. Naknadno saznajemo da osim mobilnog telefona u celom tom kraju skoro i da nema običnog telefona po selima. Deprimirajuće.

Na 20-ak kilometara od Babinog zuba već počinju table sa oglašavanjem smeštaja, čak ima i tabla za Ski rent, iznajmljivanje opreme. Dobro zapamtite jednu stvar. U krugu od 40km od skijališta, kao i na samom skijalištu nemate nikakvu prodavnicu i nemate nigde ništa da kupite. Ni novine, ni žvake, ni cigarete, ni grickalice, ni zubnu pastu, ni hranu, piće, ništa. Zato sve što mislite da će vam trebati na Staroj planini ponesite od kuće. Oni iskusniji, koji od ranije dolaze na skijanje nose sa sobom rakiju, vino, pečenje, kolače i sve ono što bi im zatrebalo u divljini.

Nakon 4 sata vožnje stižemo do cilja. Prilazak samom Babinom zubu je blag, skoro da idete ravno putem preko visoravni na kojoj nema šume, pa se nema utisak surove planine, već sve više sliči na Zlatiborski pejzaž zimi. Peca je obišao pola Evrope i posetio je dosta evropskih skijališta. Moja putna iskustva su takodje velika, i nismo imali neka posebna očekivanja od Stare planine, mada nam se krajolik kojim smo dolazili dopadao. A onda smo odjednom u daljini ugledali sam Babin zub, koji je interesantna formacija stena. Uzbudjenje je malo poraslo od iščekivanja dolaska, ali kada smo izbili na zadnjih par kilometara do odredišta i kada nam se na prilaznom platou prikazao Babin zub u punoj veličini, pod snegom i jutarnjim suncem, bili smo fascinirani. Fantastičan utisak. Mesečev pejzaž. Skoro nestvarno te stene deluju, dajući mističan i nesvakidašnji doživaljaj prostora i moram priznati da je onaj ko je Babin zub izabrao za skijalište napravio pun pogodak.

Zadnjih par stotina metara prilaza skijalištu prolazimo kroz šumu, koja je sva u belom i izgleda bajkovito. Oduševljeni smo prirodom i ambijentom. Dolazimo do odredišta, do Planinarskog doma i motela Elektroprivrede, smeštenih ispod samog vrha u šumi. I to je sve što tamo postoji. Motel i dom, mali kafe na stazi, i ništa više. I još dve ski staze, plato za početnike i mali parking na kraju staze Konjarnik. I stvarno ništa više. Parkiramo se ispred doma gde ćemo i biti smešteni i odmah počinjemo da slikamo pejzaž i pogled ka udaljenim planinama. Vidi se Kopaonik u daljini. Dočekalo nas je sunce bez vetra, i skoro pa prijatna temperatura od -4 C, što je kudikamo toplije od temperature u Svrljigu. Stigli smo skoro tačno u 8 časova, što će reći put nam je trajao 4 sata, bez zadržavanja.

Uzbudjeno počinjemo da vadimo stvari iz automobila i da se prijavljujemo u domu, ne bi li što pre bili spremni za stazu. Vrlo smo uzbudjeni. Osoblje u domu je ljubazno, odvode nas u sobu. Tu nas čeka šok. Smeštaj je loš. To se nekako da naslutiti odmah na ulasku, jer je sve pomalo musavo i neuredno, ostarelo. U hodniku doma vas dočekaju skije i pancerice koje se tu slobodno suše i cede jer neme skijašnice. Nudi nam se da biramo manju sobu od 3 kreveta ili veću sobu od 5 kreveta. Biramo manju, jer u toku dana treba da stignu Miša, Srdjan i Vuk koje ćemo poslati u veću sobu. Mada, kako su sobe u potkrovlju, to veće ili manje ništa nije značilo. Šokantan nam je bio toalet, gde je u jednoj maloj i niskoj prostoriji sve u jednom, to jest imate wc šolju i pored nje lavabo na koji je zakačen tuš, bez bilo kakve kabine, pa kada se tuširate uz put istuširate i wc šolju i lavabo. Ako vam se dopada možete i da sednete na šolju i da se tuširate, ali je nama to bilo bezveze.

U svakom slučaju bili smo ushićeni okolnom prirodom i celim ambijentom. Nije bilo ljudi, gužve, prodavnica, automobila, sanki, kuća, hotela, sve je nekako bilo nedirnuto i prirodno. Osećali smo se kao da smo sami na svojoj privatnoj planini i taj osećaj će nas pratiti sva tri dana koje smo proveli u istočnom planinskom raju Srbije.

--------------

Naime, država ga je nazvala Ski centar Stara planina, a smešten je na vrhu Babin zub, koji je toliko karakterističan da nam se čini da je mnogo primereniji naziv Ski centar Babin zub. No, to su ipak stvari o kojima odlučuju oni koji su uložili pare u ceo projekat i koji od njega očekuju uspeh i stvaranje drugog nacionalnog ski centra u Srbiji. Mada, priče koje smo čuli na licu mesta više celom lokalitetu predvidjaju turističko izletničku karijeru nego skijašku, jer nam se svima čini da će tamo priroda biti ozbiljno devastirana pokuša li se napraviti mreža ski staza, liftova, puteva i parkinga koji bi trebalo da privuku više skijaša, što je dosta upitno, jer je Nišlijama koji su najbitnije komšije i imaju najviše skijaša u regiji, veoma blizu i Kopaonik, na nekih 70 km udaljenosti, koji priznajemo ipak pruža mnogo više skijaških mogućnosti.

Smeštajni kapaciteti na Staroj planini su skromni. U Planinarskom domu, za koji smo rekli da nije baš zavidnog komfora može da stane 50 ak gostiju, koliko i u hotelu Babin zub koji je malo uredjeniji i lepši. I preporučujemo obavezno motel za smeštaj, ako ste žensko i imate malu decu, ne razmišljajte o Planinarskom domu dok ga god ne renoviraju. Postoji i privatni smeštaj ali u okolnim selima, na 5 do 15 km od Babinog zuba i kada sada razmislimo, to i nije tako loš izbor, jer od tog privatnog smeštaja možete autom doći do početka same staze, tu se parkirati i skijati. Tim pre što od Planinarskog doma i hotela do ski staze imate 300 metara pešačenja, koje može biti naporno, posebno sa decom i opremom, jer taj putić staza ide malo gore, malo dole, pa se ne možete samo skijama spustiti, morate da pešačite. Par stotina metara peške po snegu uzbrdo, u pancericama i sa skijama, nakon celog dana skijanja, pa i nije baš najugodnije.

Spremili smo opremu, smestili se, obukli i krenuli. Pre toga smo kupili ski pas pored doma, mada smo to mogli i da uradimo na kraju staze Konjarnik, gde takodje postoji blagajna. Ski pas je u odnosu na Kopaonik jeftin. Kupili smo trodnevni ski pas za 2000 dinara. Postoji mogućnost kupovine ski pasa i za pola dana, pre podne i po podne i sve ostale varijante. Celodnevni ski pas košta 800 dinara. Ski pas je bez slike, samo upišu vaše ime i prezime i ne mora da se vraća, ne ostavlja se depozit. Vrlo prijateljski, što je i razumljivo s obzirom da Babin zub ima zapravo samo 2 staze, Sunčanu dolinu i Konjarnik. Postoji tu i plato za početnike i malu decu, ali to ne računamo, kao što postoji i jedan krak staze Konjarnika koji računaju kao zasebnu crnu stazu, ali koja je zapravo samo dodatni deo Konjarnika, jer počinje i završava se na njoj. Kada smo mi bili tamo taj deo staze je bio zatvoren ali su momci i to preskijali. Srpska posla.

Staza Sunčana dolina kreće od vrha Babinog zuba i duga je 670 metara, mahom crno crvene težine. Sa nje postoji veza ka drugoj i dužoj stazi Konjarnik, koje je duga nekih 1100 metara, težine crveno plave sa malim delom crnog nagiba. Obe staze počinju velikim nagibom, crnim delom, što automatski stvara poteškoće slabijim skijašima, i generalno ovo skijalište nije za učenje skijanja, niti za početnike. S druge strane nije baš ni za zahtevne skijaše jer nema veliku težinu, a ni dužinu, i izbor staza gde bi se zaljubljenici vozili. Takodje, vožnja po šumi je teška zbog velikih nagiba i panjeva, pa se i ne preporučuje. Na Konjarniku je četvorosed, vrlo brz, za 7-8 minuta vas izveze do veznog platoa, a na sunčanoj dolini je sidro koje vas za 4-5 minuta doveze do samog vrha. Jedini problem je što je i samo spuštanje skijama vremenski vrlo blisko tim satnicama, jer su staze ipak kratke pa se brzo izvozaju.

Medjutim, ono što je nas raspevalo, to je ukupni ambijent. Lepa priroda, sunce, sjajno vreme, odlično pripremljene i utabane staze, i posebno to što na stazi nije bilo nikakve gužve, a ni na žičarama. Sve vreme smo bili skoro pa sami, staza je bila fantastična i imali smo pravo skijaško uživanje. Ako smo mogli da zamislimo savršen dan za skijanje, to je bio taj petak, 5 februar 2010 godine, kada su nam se sve okolnosti poklopile. Peca je border, ja skijaš. Navukli smo opremu, stavili slušalice mp3-a u uši, pustili u čast naših nedostajućih i neprisutnih žena grupu U2 i simboličnu pesmu "With or without you" te krenuli u skijašku fantaziju. Osećali smo se srećno kao mala deca. I slobodni. I ispunjeni. To je bio možda najlepši dan skijanja u mom životu, jer nas ništa nije sputavalo, ništa nam nije smetalo, a sve nas je ispunjavalo. Savršen dan za skijanje. I bi tako.

Išli smo neumorno počev od dna skijališta, to jest od dna staze Konjarnik odakle počinje četvorosed, pa njim do vrha lifta, odakle smo nekih 200 metara odskijali do sidra sa kojim smo se peli na vrh Babinog zuba i početak staze Sunčana dolina. Sa vrha Sunčane doline krenemo i spuštamo se skroz do kraja Konjarnik staze, jer su obe staze povezane i mogu se u kontinuitetu odskijati. Dan je bio sjajan, sunce je grejalo, temperatura oko nule, nije bilo vetra, tako da je sneg bio tvrd i dobro utaban, što je uz mali broj skijaša na stazi doveo do niza spuštanja punog uživanja. Lako smo kontrolisali skije i jezdili po divnoj prirodi i lepom vremenu, što je nas je ispunjavalo. Wush, wush, sneg je prštao pod našim skijama i bordom, i imali smo utisak da smo gospodari prostora, jer je bila milina pod takvim uslovima voziti crne delove staza i boriti se da ostaneš u stojećem položaju. Kada smo kod toga, imao sam nekoliko spektakularnih padova, ali van staze, kada sam pokušavao da idem nekim prečicama i u brzini uletao u dubok sneg, gde vam se onda desi sledeće; skije ostanu zabodene u dubokom snegu, vezovi vas otkače a vi malo odletite i zabodete nos u sneg. Sjajna zabava. Za tinejdžere.

Nakon dva sata ispisivanja poezije na stazi, svratili smo do kafea na stazi da se odmorimo, isunčamo i dopunimo energijom. Sunce je grejalo, kuvano vino i rakija koje smo naručili su takodje grejali, a mi smo bili u nirvani. Bili smo prijatno iznenadjeni da su u kafeu puštali inostrani rok and roll, kao i na samom četvorosedu. Svaka čast na muzičkom izboru. Jedino što u kafeu nema espreso kafe, već samo domaća, kao ni sendviči za pojesti, već samo rol barovi. I imaju zanimljivog konobara, koji funkcioniše na neki sebi svojstven način, pa ćete ga možda malo duže čekati iako nema gužve, a možda vam i donese nešto drugo što niste ni očekivali. Ipak to nam nije smetalo, tim pre što su cene niže nego u beogradskim kafićima. Posebno su popularne cene u Planinarskom domu, espreso 50 dinara, coca cola 70 dinara, ceo doručak 130 dinara, itd. Kad već spominjem ponovo Planinarski dom, i pored primedbi na higijenu i na musavost, sve ostalo je bilo sjajno, od ljubaznosti ljudi do hrane i grejanja. Hrana je bila u izboru menia oskudna ali ukusna, onako domaćinska.

Na gornjoj stazi, Sunčanoj dolini, neki talentovani klinci su vežbali slalom i prolazak mimo kapija. Trener im je na jedno 200 metara staze postavio slalom stazu. Sjajna prilika da i mi pokušamo da provozamo izmedju crnih i plavih kapija, kao nekada naši skijaški idoli Stenmark, Križaj, Tomba. Gledajući jednu devojčicu kako elegantno i u dobrom ritmu prolazi kroz kapije, krenuh i ja u punoj brzini. Već na 4-oj kapiji sam izleteo sa staze. Nije to baš tako jednostavno voziti slalom, ako hoćeš da voziš brzo. Pokušao sam ponovo i opet negde na istom mestu promašio kapiju. Hoću i treći put. Treći put sam već stigao do 7 kapije kada sam ponovo izgubio ritam i promašio kapiju, i dok sam pokušavao da se uravnotežim na strmom delu, a to je crni deo staze, nezgodno sam proklizao desnom skijom i osetio kako mi je koleno škljocnulo. Jak bol, ali sam se održao na nogama. Koleno je počelo da me boli. Ipak, ne odustajem, idem ponovo na slalom. Četvrti put sam rešio da smanjim brzinu i uspeo sam da prodjem sve kapije bez problema. Super iskustvo. Naravno, odavno znam da moja tehnika nije za slalom, već više za veleslalom i super G gde do izražaja dolaze snaga, hrabrost i lično ludilo a ne skijaška tehnika, koja mi i nije jača strana. Peca je bordom iz prve provozao kapije, mada nije rizikovao sa brzinskim rekordom, kao što je kasnije rizikovao nestanak u šumi, kada je u nedelju sa Srdjanom krenuo da borduje po dubokom snegu na zatvorenom delu onog crnog kraka Konjarnik staze. Bio je zaista dubok sneg, pun kupsera i propadanja, pa su se junaci namučili uz nekoliko padova da izadju sa tog dela staze.

U petak uveče su nam se pridružili Miša, Srdjan i Vuk, kao i lokalni domaćini, predsednik regionalne agencije za razvoj i predsednik turističke organizacije, i zanimljivi nišlija, enolog i sudija za vina, koji su nam sutradan, u subotu napravili pravu feštu sa vinima i pirotskim peglanim kobasicama. I nekim drugim kobasicama, malim i velikim, pečenim i sirovim, sa puno i sa malo belog luka. Od njih smo saznali i zanimljive stvari oko planova i ideja razvoja celog tog kraja. Ako se to ostvari, biće to lepo, mada moramo biti sumnjičavi po pitanju naše države i njenih planova, koji se manje više izjalove. Kako za sada stvari stoje država planiara da napravi apartmansko naselje od 400 ležajeva u blizini, da izgradi još nekoliko staza i da sagradi savremen put od niškog auto puta do Babinog zuba. Ako im to uspe, biće odlično, jer će sve ostalo uraditi privatna inicijativa i preduzimljivi entuzijasti. Jedino se nadam da će sačuvati ambijent i da neće dozvoliti da se to pretvori u divlju gradnju kao na Kopaoniku i Zlatiboru, tim pre što je Stara planina rezervat prirode i nešto što treba čuvati kao veliku dragocenost. Neko je primetio da Stara planina i nema uvek snega, kao i da u okolini nema radne snage, što može biti istina. Da nema infrastrukture u to smo se uverili.

Sutradan je počela vejavica i vetar. Uz to, otkrio sam i da mi je koleno u jadnom stanju od jučerašnje povrede na slalomu. Nisam mogao da sidjem niz stepenice, bolelo me je. Morao sam da preskočim skijanje, dok je ostatak ekipe otišao hrabro u sneg i maglu. Posle su mi pričali da je staza bila teška, jer je bila magla, vejavica, smanjena vidljivost a puno kupsera na stazi. Ratraci nisu izašli zbog vejavice da poravnaju sneg koji je napadao tokom noći. Zato su momci morali češće da svraćaju do kafea na doping doze rakije od kantariona da se dogreju, i završili su skijanje ranije. Medjutim, sve to smo nadoknadili u kafani sa našim domaćinima, koji su iz gepeka svojih kola izvukli razne vrste kobasica i flaša domaćeg vina. Od četiri popodne do deset uveče, mi smo jeli i pili. Odnosno pili i jeli da se ne bi srušili u nesvest od domaćeg vina. Te noći se niko do nas, gradske dece nenavikle na jaku hranu i alkohol, nije osećao dobro. Razumljivo, grad nas je omekšao, zamenili smo kafanu kafićem, alkohol i mrs sa kafom i sendvičom. Domaćini su čak hteli da nas uveče vode u poznatu lokalnu kafanu, niz zavejani put nekoliko kilometara niže, gde se ceo kraj sjati zbog zanimljive pevačice, ali nismo imali snage ni svesti za tu lokalnu atrakciju.

U nedelju ujutru je ponovo svanuo sjajan dan, sunčan i lep, sa malo magle u donjem delu staze. Koleno me je bolelo i odlučio sam da se spakujem i ne skijam. Medjutim, dok sam pakovao skije i opremu u auto, i otkopavao isti od smetova, malo sam se zagrejao i koleno me je manje bolelo a predeli su te prosto mamili. Sve te je zvalo da skijaš. Peca je bio spreman i išao da prvi odveze stazu i potpiše se na njoj, kao što je to bilo u petak. Ostatak ekipe je spavao i vario kobasice od sinoć. Obuzelo me je uzbudjenje. Neću propustiti ovaj dan. I po cenu da skroz povredim koleno, moram da odskijam, „pa kud puklo da puklo“. Vratio sam stvari u sobu, presvukao se, uzeo ski opremu i krenuo za Pecom na stazu. Bili smo prvi na stazi. Staza je bila pripremljena, ravna, uglačana, sa snegom koji je bio suv i kompaktan, bez leda. Stojimo na vrhu staze, pred najvećim nagibom, sunce je iznad nas, u daljini se odslikavaju planine, na polovini staze nas očekuje magla. Još jedan savršen dan za skijanje. Sami smo. Srce nam kuca od uzbudjenja. Prvi smo na stazi koja samo čeka da se potpišemo po njoj.

Stavljam mp3 player slušalice u uši. Žmirkam na suncu, vozim bez naočara. Počinje pesma Bon Jovi-a "It is my life". Krećemo niz stazu kao mala deca uz vrištanje! Skijanje! Free styling! Juuuupiiiiiiii!

To je naš život!

. . .

Petar Avramoski (photo) i Zlatko Šćepanović (text) - www.bastabalkana.com