Ski priča Predraga Stanojevića stara 6 meseci.

Od Kopa, Sretenje 2015, krenuo sam sa novim pogledom GoPro kamere. Prikačena je na vrhu moje najduže daske, Tanker 182. Tada na Kopu mučilo me pritezanje iste, svi usputni članovi mogu da se zatežu rukom, sraf je produžen i ima plastični hvat na kraju. ALI to je dovoljno za neki normalniji rad, na ruci, glavi, grudima, kacigi, a za montažu na bordu, mora se zategnuti šraf unutar plastičnog hvata-maksimalno. Tako me je na Kopu to zezalo, pa je kamera često bežala iz ose, pa na nekim fotkama imaš utisak da se spuštam sa Himalaja! Napravio sam i audio kabl sa mikrofonom tako da mogu u toku voznje i nešto da kažem.

Kasnije, 8.marta, 2015 desio se veliki sneg u mom BACKCOUNTRI-ju, Donjem Taoru, cca.70cm najboljeg pršića, kanadskog poweder-a, te sam odmah krenuo. I tada je kamera učvršćena šrafcigerom!

Nisam uspeo da odem na moje brdo već samo do poslednje kapije u Dujovom šljiviku, koja nikako nije mogla da se otvori. Nisam  svilen, mogao sam da je preskočim i nastavim dalje uzbrdo do vrha, narednih 100m-vertikalnih ALI, prolazom kroz pomenuti šljivik je tako bilo teško, imao sam krplje, i to ne neke obične već najveće na Svetu koje postoje, Atlas 12, i sa njima propadao kroz sneg sve do zemlje. I to nije problem, ali, nisam mogao da guram nogu kroz sneg već stalno da je vadim, nekih pola metra, a to itekako oduzima snagu. Procenio sam da je iluzorno penjati se dalje, pa sam se vratio, žaleći što nisam uspeo da iskoristim najbolji prsic do sada. I skrhan propalim planom, uspeo sam I da padnem, izlaskom na put. Pa ne moze sve uvek da uspe. Treba znati kada stati!

           Predrag Stanojević

Galerija slika