10 predrasuda o skijanju ili vodič za početnike

Saveti Skijaški saveti 10 predrasuda o skijanju

10 predrasuda o skijanju

Još uvijek mislite da treba obući najdeblju jaknu jer je jako hladno, ali su zato Ray ban naočare dovoljne, a kaciga nepotrebna? Da ljudi sa sarmama idu na skijanje? Neki misle da na skijanje idu samo bogati?

Zato je bolje da pročitate ovaj tekst hrvatske blogerke Bobe Blašković o istinama i predrasudama na skijanju, a usput su dati i neki saveti za neiskusne… Možda nekoga poštedimo neugodnosti.

Predrasude:
1) Na skijanju je hladno i treba se toplo obući.
To sam ja doslovno shvatila i s obzirom da sam prvi put na skijanje išla tek u svojoj 23 godini, obukla sam najdeblju jaknu koju sam imala, belu perjanu jaknu i – skuvala sam se. Zaboravite na perjane jakne i vunene džempere ispod. Prave skijaške ili borderske jakne napravljene su od sasvim drugačijih, savremenih materijala, one su lagane, vodonepropusne, a istovremeno “dišu”, tako da pozajmite ili kupite pravu jaknu i ski pantalone jer je to ono u čemu ćete biti celo vreme na stazi. Ista stvar se odnosi i na prave ski čarape, sa zadebljanjima i pojačanjima tamo gde treba… Naravno, pomaže i ako vreme na snegu provodite aktivno, a ne samo na ležaljci… i ako odete na skijanje u martu, kad se zbog već jakog sunca i refleksije snega može dogoditi da u kratkim rukavima uživate u ležaljci s kuvanim vinom na visini od 2500 m i ne verujete termometru koji pokazuje jedva 2 stepena iznad nule!

2) Mogu ja sama naučiti skijati ili još gore – prijatelj će me naučiti skijati.
Nema šanse! Posvađaćete se sto puta, pasti, možda i polomiti… Skijanje izgleda jednostavno, a zapravo nije… pogotovo za nesportske tipove poput mene. Škola skijanja i dobar učitelj su "must have" za uživanje na snegu, a kasnije i u skijanju. A i sačuvaćete živce, prijateljstva, veze, brakove…

3) Pantalone i jaknu ću pozajmiti, skije i pancerice iznajmit, a naočare… imam one Ray Ban, a ni kaciga mi ne treba.
Opet pogrešno. Skije ok, možeš pozajmiti i sve dok ne planiraš skijati duže od nedelju dana u sezoni to je puno isplativije nego kupovati svoje, koje se minimalno pre i nakon svake sezone moraju servisirati. Ali… pancerice kupite svoje – one su najvažniji deo opreme, užasno je važno da su salivene s vašom nogom, tako da pri kupovini ski cipela nikako ne sme da se žuri i bira “po boji”. Nije ludo ni kupiti pancerice i negde na skijalištu. Sigurno su skuplje nego kod nas ili u velikim centrima podno planine, ali je izbor neuporediv, a osoblje stručno, s metodima odabira idelane ski cipele koji više liči ortopedskom pregledu nego kupovini specijalizovane obuće. Oni vas jednostavno neće pustiti iz prodavnice sa pogrešnom ski cipelom. Kod nas je metodična provera i prilagođavanje pancerica još uvek više izuzetak nego pravilo.
Važne su i prave skijaške naočare. Obične sunčane naočare će vam se često magliti, osjetljivije oči suziti, a zaboravite skijanje po uslovima išta lošijim od perfektno sunčanog dana bez vetra. Prave skijaške naočale moraju biti s dvostrukom staklom i dobrom ventilacijom. One ispod 80 eura nemojte ni gledati.

4) Kacige su teške i nezgrapne, a zapravo i nepotrebne.
Totalno pogrešno. Kaciga je lagana i divna stvar. Meni lično totalno otkriće. Otkada imam kacigu osećam se puno sigurnije na stazi a imam utisak da i puno bolje skijam. A inače je užasno važna ne samo radi mogućeg pada i udaranja glavom u nešto nijansu tvrđe, nego i zbog mogućeg sudara sa nekime ko nosi kacigu – a takvi su danas u velikoj većini. Kaciga, kao i pancerice, moraju savršeno nalegati, kao i naočare, a one ispod 80 eura ih nemojte ni gledati.

5) Sarma u gepeku.
Ej, totalni smeh. Ne znam zaista nikoga da to radi zadnjih barem 20 godina. Većina skijaša smeštena je po apartmanima gde postoje kuhinje, a u mestima supermarketi, jednostavno tamo se kupi sve što treba. U velikim supermarketima u većim mestima podno samih skijališta hrana je jeftinija nego u samom resortu, i što je najluđe često je jeftinija nego kod nas…

6) Na skijalištima se pušta muzika od Colonije do Cajke.
Da, nažalost istina. Red “naših”, red “njihovih”. Al puno nas je koji tada umiremo od srama i pravimo se francuzi. Pogotovo u skijalištima koja tradicionalno zauzmu Hrvati tokom “hrvatskog tjedna” – Kronplatz, Nassfeld i ostala bliža skijališta.
Skoknite do Švicarske, Francuske ili udaljenijih italijanskih i austrijskih resorta (Livigno, Cervinia, Ischgl, Lech) i uglavnom ćete uživati u lokalnim alpen-alkohol-poskočicama.
Ima izuzateka, naravno… kvalitetnih live bendova s rock-evergreen repertoarom u restoranima na stazi ili reagge/punk/drum’n’bass zvučnoj kulisi uz brojne half-pipeove i snowparkove namenjene freestylerima i borderima.

7) Skijanje je elitizam i šminka.
Totalna predrasuda. Poznajem ekipu koja ceo život skija i išli su na skijanje u svim mogućim kombinacijama. Bilo je godina kada su na skijanje išli i po 2-3 nedelje na 12 rata – svaki mesec to je bilo po 300-400 kn i tako u krug, iz godine u godinu.
U najjeftinijim apartmanima, na sendvičima i pašti s tunjevinom, uz nešto vina nakon večere i izlaske u disko, sedam dana na skijanju se može provesti i za 250 eura džeparca po osobi. Znači, ne računajući osnovni paket-aranžman. A uzevši u obzir sve uslove (veličina i raznovrsnost skijališta, dovoljno velika nadmorska visina za garantovani sneg, dobra infrastruktura) najpovoljnija je Francuska, tj. agencijski paket aranžmani bus-skipass-smeštaj. Zavisno od destinacije, paket može uključivati i tzv. “nulti” i zadnji dan skijanja – najviše skijanja za najmanje novaca… super stvar kad već potežeš tako daleko. Naravno, ako se ide vlastitim prevozom na polupansion u hotel, stižete u cenovnoj skupinu prema kojoj je sve to i dobilo spomenutu etiketu elitizma i šminke.

8) Svejedno je gde si, glavno da ideš na skijanje.
Uopšte nije istina. Ako ti je to jedino skijanje u godini i kad već moraš planirati i uplatiti aranžman mesecima unapred, jako je važno da je sve na svom mestu… pre svega da li je skijalište dovoljno veliko za tvoje potrebe i koja je verovatnoća da će biti snega ili ćeš brati ljubičice. Dakle, osim vremenske prognoze, proverite nadmorsku visinu naselja i skijališta uopšte, kilave zime su sve češće. Nije nebitna ni orijentacija staza: ako nisu idealne temperature one okrenute na jug često znaju da “puknu” vrlo rano, dok one okrenute na sever znaju pak da budu ledene ploče – kombinacija jednih i drugih je dobrodošla. Takođe je važan smeštaj, ukusi su tu strašno različiti. Radi li se o pitoresknom alpskom selu, namenski izgrađenom resortu na samom skijalištu ili izolovanom hotelu u podnožju, ima li zanimljivosti osim samog skijanja, restorana, kafića, dobrog shoppinga ili dodatnih sportskih aktivnosti. Za mnoge je od posebne važnosti i udaljenost od staze (ali o tome u sledećoj tački).

9) Normalno je da se ujutro voziš do žičare, na parkiralištu obuvaš pancerice i 20 minuta s gondolom ideš do vrha.
Meni nije normalno. Postoje brojna mjesta u Alpama koja imaju opciju ski-in i ski-out smeštaja, tj. na samom skijalištu, praktično na stazi, a za taj komoditet vredi izdvojiti i više novaca ako treba. Svi koji su probali i jedno i drugo, posebno s malom decom, dobro znaju o čemu pričam… Dakle, možeš zapravo da počneš sa skijanjem i sat vremena nakon što si pod punom ratnom opremom izašao iz apartmana ili možeš iz papuča uskočiti u pancerice, kliknuti u vezove i odskijati. Zgodna autohtona alpska sela s razglednice često podrazumijevaju prvu opciju, i mnogima je ta kompenzacija sasvim prihvatljiva, pogotovo jer u nekim regijama pruža mogućnost istraživanja raznih obližnjih skijališta. Najviše ski-in ski-out kapaciteta nude mahom veća skijališta (posebno u Francuskoj) u resortima opremljenim svim mogućim sadržajima, gde nema ni mogućnosti a ni potrebe lunjati okolo. S druge strane, postoje i hoteli koji imaju i direktan ski-lift sa recepije, jedan od tih je Tschuggen hotel u Arosi, čiji je wellness projektirao Mario Botta.

10) Austrijska skijališta su najsređenija, a Talijani i Francuzi su šljampavi.
Upravo suprotno. Da li zbog skijaške tradicije ili štedljivosti ili pitajbogačega, Austrijanci su najmanje revnosni u uređivanju staza. Po njima niko ne treba posebno da se uzbuđuje ako na označenoj stazi već ujutro naleti na duboki sneg ili jučerašnje hupsere. Za razliku od njih, uglavnom nemarni Francuzi, a posebno šminkeri Italijani ne štede svoje ratrake i staze su im uglavnom svako jutro spakovane besprekorno. U nekim skijalištima na oglasnim tablama se može videti i dnevni plan dodatnog uređivanja pojedinih staza pa ako sledite taj plan možete praktično ceo dan skijati na savršeno pripremljenim stazama. Uz to, u Italiji ćete naići na vrlo visok udeo sedežnica sa zaštitom od vetra ili snijega.

Izvor: www.dblog.hr Autor, Boba Blašković

Evo jednog realnijeg videa u kojem možete videti kako to obično izgleda… Možda su nekad ipak popeglanije staze.

&amp;amp;amp;amp;amp;lt;/p&amp;amp;amp;amp;amp;gt; &amp;amp;amp;amp;amp;lt;p&amp;amp;amp;amp;amp;gt;&amp;amp;amp;amp;amp;lt;br /&amp;amp;amp;amp;amp;gt;&amp;amp;amp;amp;amp;lt;/p&amp;amp;amp;amp;amp;gt;